Friday, April 30

Куварице више збори, пусти ручак да загори

И тако, привуче ми пажњу нешто што је можда некоме ДОСАДНО!
Сећам се кухиње своје покојне бабе. Заправо у тој кући постојале су две кухиње: једна у великој кући, друга у малој, тзв. мала кујна. Ручак се спремао у малој кујни, да се не би кућа у којој се боравило осећала на ручак, запршку и паприкаш, слатки купус или крофне. По функцији, мала кујна је била далеко важнија од велике, али велика је била лепше украшена, дотерана када дођу гости да виде како је у кући лепо. И богато.
Сећам се да је велику кухињу украшавало једно повеће парче белог платна, на коме је плавим концем била извезена нека порука. Не сећам се која. Нешто у маниру:
Баба је држала до тога да украс буде увек чист и уштиркан. Истина, ја нисам увиђала било какву естетску вредност тога. Али, та тзв. куварица ми је остала дубоко у сећању.

Иначе, куварице или домаћице, нису жене које кувају или одржавају домаћинство. У контексту традиционалног дискурса, реч је о врсти народног веза који је био присутан и широко распрострањен све до 80-их година 20. века у Војводини, али и Славонији, па и у Србији јужно од Дунава, какве су куварице пиротског краја. Оне су представљале начин изражавања,али су наговештавале и место жене у патријархалном систему вредности. Употребна вредност куварица се огледала у њиховој намени да штите зид иза шпорета од прљања, и по томе можемо их сагледати као текстилни предмет у ентеријеру. Међутим, друга, декоративна функција ових предмета их приближава врсти народног стваралаштва. Њихови мотиви су носили препоруке каква жена треба да буде да би домаћинство било успешно. Такође, оне нам откривају врсте односа између жене и мушкарца. Често су носиле духовиту ноту, кроз иронију упозоравајући на одређену врсту понашања. Постоје и оне са патриотским садржајем, као и љубавне са прикривеним ласцивним порукама.

Према томе куварице не само да су биле део ентеријера сваког домаћинства, него су носиле поруку и учествовале у комуникацији, наглашавајући вредност и место жене у патријархалној заједници.

О куварицама данас, можемо судити на основу ретких појава стваралаца који користе традиционалне форме савремено се изражавајући. На негдашње постојање овог парчета материјала у кући моје бабе, подсетио ме је један догађај. Реч је о промоцији „Нових куварица“ Ленке Зеленовић, жене која традиционалну форму испуњава савременим изразом, а подстакнута радом уметничке групе Шкарт. И пре годину дана Ленка је имала промоцију својих куварица инспирисаних Титом и временом прошлим и садашњим, под називом „Ефекат Тито“. Чудно колико је савремена публика отворена за старе форме. Човек обично помисли да је савремено далеко од традиционалног, а Ленкине куварице су знак да традиционално често може бити савремено.
Интересантно је и то да је месец дана пре промоције Ленкиних „Нових куварица“, била уприличена изложба традиционалних куварица-дозидница „Кад у кујни влада ред“ у Етнографском музеју у Београду, чиме је можда ненамерно скренута пажња публици на овај заборављени вид стваралаштва.

О популарним мотивима присутним на платнима-куварицама, пише и Александар Зограф, говорећи о утицају Дизнијевих ликова и поп културе на креацију свакодневних предмета употребне вредности, спомињући и шаблоне куварица на којима су као доминантни мотиви били приказани Мики и Мини Маус у кухињи руралног типа.

И тако... Куварице се враћају у моду. Додуше само у смислу једног од видова изражавања. И зашто да не!?! У налету тражења савременог израза, треба се окренути и традиционалним формама које могу да носе савремене мотиве.
Једино положај жене крај шпорета... Да ли је остао исти?! Не тако давно, путујући возом, чула сам једну жену како се поверава другој, желећи да се утеши: „Добар је овај мој (муж). Јесте да бије, али нека га. Боље да бије него да пије.“

Saturday, April 24

World Book Day

Јуче.
Данас.
Сутра.
Дан за даном -

књига

„Књига (гр. βιβλίσυ, лат. liber) – збир језичких знакова писаних или штампаних на разним материјалима, с циљем да мисао забележе и пренесу другим људима. У току историје књига је имала различите форме и писана на различитим материјалима, који су и условљавали морфолошке преображаје самог писма. Плиније Старији у Naturalis historia пише да се у време Александра Македонског употребљавало за писање палмино лишће, лико (најчешће од липове коре), олово и платно. Познато је на основу бројних археолошких налаза, да су Асирци и Вавилонци писали на глиненим плочама. Писање на дрвету познато је Египћанима од најранијих дана њихове писмености. Словенски филолог Црноризац Храбар, из 10. века, у својој расправи О писменах говори да су се Словени у прво време споразумевали „режући“ на дрвету. До данас је сачуван велики број повоштаних дрвених таблица, обично диптиха.

Уобичајено је мишљење да тек са прерадом египатске биљке папируса, почиње права историја књиге. На овом материјалу сачувани су најстарији преписи античке књижевности. Папирус је надживео антички свет и био у употреби све до 11. века, када га је сасвим потиснуо пергамент, материјал од пресоване коже. Рукописи писани на папирусу имали су облик свитка, али од 6. века свитак потискује пергаментски кодекс - облик који ће из скрипторија прећи у штампарију и сачувати се до наших дана.


Најмлађа врста материјала, позната већ у средњем веку, а прихваћена и у време штампане књиге, јесте папир, али Кинезима припада првенство проналаска папира, чију су тајну сазнали Арапи у 8. веку. Све до појаве Гутенбергове штампарије (1453) књиге су се преписивале руком и често богато украшавале. Са појавом штампане књиге, почиње ново раздобље у историји наше цивилизације, названо „цивилизацијом књиге“. - Упоредо са развојем и усавршавањем начина писања, мења се и усавршава и само писмо, пролазећи пут од пиктографског цртања-писања, до развијеног алфабета.“
(Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1992. стр. 360)

Узимамо књигу са полице. Не размишљамо откуд она ту. Све нам се чини једноставним. А у ствари, дуг је био пут. До данас. А после?
Цитатом из Речника књижевних термина није све речено. Остаје и пространство, предочено читаоцима који уместо полица претражују интернет, књиге чувају у „документима“, а читају са монитора.
Да ли се појавом интернета изгубила цивилизација књиге?
Сумњам. Само је променила облик. Као што је пергамент заменио папирус, штампарија је потиснула све што је до тада постојало, тако рачунарска технологија потискује штампу. Да ли тиме губимо? Да. Осећај олфакторног и тактилног доживљаја књиге. Пре неколико година, у додатку неких дневних новина, један књижевни теоретичар говорио је о важности очувања штампане књиге. Његови аргументи су достигли врхунац у гротескној слици објашњења како је њушкање и лизање књиге, онемогућено у контакту са монитором (?).

У сваком случају, књига као предмет постоји захваљујући тексту. Текст је оно што је примарно, не предмет. Мада, и предмет који крије духовну вертикалу треба да буде у складу са уметничким укусом, као:
визуализација вербалног.
И зато књигу не посматрам само као медиј, него и као уметничко дело које у споју речи, боје и линије доприноси комплетнијој рецепцији. Истина је и да неки купују књиге само да би попунили полице. 70-их година 20. века, књиге су се продавале „на метар“ и на тај начин вршиле неку терцијалну функцију, чинећи склад са ормарима и витринама. С друге стране, као предмету, човек је књизи наменио вишеструку функцију, у зависности од тога шта му је потребно: неко књиге користи за пресовање биљака, неко као четврту ногу стола, домаћице књигама притискају облатне, неки ходају са књигом на глави како би исправили држање, некима се књига нађе у функцији хладног оружја... Поред свих могућих функција, које се нуде, човек књигу чита.

Јуче је у свету (и Србији) био обележен Дан књиге. Можда ће овај празник имати већи (али и тужнији) смисао након неког времена. Данас се још увек прославља у ЧАСТ, а не СПОМЕН књизи. За неколико деценија од данас, ко зна како ћемо посматрати те објекте на полицама. Можда ћемо се са сетом присећати овог времена када смо могли да доживимо једно искуство какво се губи у ери електронских медија. У сваком случају, чини ми се да се одређени дани обележавају када појаве изгубе своју примарну функцију и приближе се неком апокалиптичном сценарију. Тако и пре два дана људи су се окренули Земљи и обележавали додељен јој датум, можда у знак сећања..?. И јуче су сви писали и причали о књизи. А где је заправо њено место? И ближи ли јој се крај? Зашто не би сваки дан био Дан планете Земље и Дан књиге?! Данас се осврћем на тему књиге, јер и данас је Дан књиге. А биће и сутра.

Ипак, о књигама најбоље говоре они који их пишу, они који живе од њих и са њима. У знак обележавања Дана књиге, један дневни лист је објавио ставове неких писаца о положају књиге данас.
„Светлана Велмар-Јанковић је указала на бојазан за књигу услед нових технологија, Михајло Пантић је навео да не страхује у том смислу, Љубица Арсић каже да би писци „предосетили ту угроженост и престали да пишу“, а Драгослав Михаиловић вели да га то питање помало плаши, а помало засмејава и истиче: „Лично не верујем да ће књига, она на папиру, у корицама, са својим мирисима и чарима, икада нестати.“ (Блиц)

Књига је предмет који крије неопипљиви бескрај. Истина је да се тај бескрај може назрети и у другим медијима, али мислим да је човек вековима уназад изградио један својеврсан однос са књигом, однос какав се гради са неким живим бићем које је својим постојањем
човеков најбољи пријатељ.

Thursday, April 22

Earth Day

Сасвим случајно...
Човек је намерно погрешио.
И не одустаје.
Крхко је постојање свега што дише.


Поетичност прљаве судопере

Када се спомене прљаво посуђе не могу да не споменем своју тетку, радилицу, вредну жену, мајку са села, која је приликом једне посете прокоментарисала моју лежерност након ручка реченицом:
„ПЕРТЕ СЕ СУДИ!“
С обзиром да је истог тренутка када је изговорила спорни исказ, била опчињена новим дешавањима још једне епизоде неке јужноамеричке теленовеле, ја сам у речи „ПЕРТЕ“ осетила синтаксичку функцију субјекта, док је „СЕ СУДИ“, био предикат. И није ми било јасно зашто ми она тако важно говори о неком тамо Пертеу који се суди у некој мени непознатој тв серији. Међутим, шум у комуникационом каналу био је отклоњен након њеног понављања истог исказа још неколико пута и прекорног погледа. Тај поглед је разрешио моју дилему: тетка је заправо рекла „Пер’те се суди“, односно „Перите се судови (сами како знате и умете јер је домаћица лења)“. Од тада исказ „Пер’те се суди“ насмеје ме кад треба да забијем главу у судоперу. А прљаво посуђе... Има га сваког дана. Некада више, некада мање. Увек је присутно да руши хармонију и ремети равнотежу ствари које треба да имају своје место у ормару или глави.

Friday, April 16

Тик - Так




Od
D A N A S
postoji pesma
|-) :P
|-( :@
8-|
- koja ima
početak bez ideje
i kraj bez početka
:0
;) :|
širina joj se otkriva
kao
:-D ... ¶ © ® ~ ^ # & # % 8-)
mogućnost
izbora
a u stvari :(

N E
P O S T O J I

deluje
„SAVREMENO“
u iskrama je
NAGOVEŠTAJA
k @ o z n @ k
iza kojeg je prostranstvo
:x ]:) :@
* ;-)
N E M O G U Ć AN E M U Š T A
|-(
traje u svojoj
opštoj nerečitosti
i ne napušta
današnje
PISKARANJE
... ¶ © ® ~ ^ # & # % :@
smisao se nazire između znakova
U ARHETIPU MATEMATIČKOG UMA
daleko
od melodije i sadržaja
U B R Z I N I
u zadihanoj kratkoći


(prva varijanta pesme je objavljena u Balkanskom književnom glasniku)




Остаје нам мирење са редукцијом која води општој апстракцији. Након употребе математичких симбола, који је следећи корак ка већој експресивности језика, као средства комуникације? Има ли оних који мисле да је књижевност само језички медиј? Не знам где ће се завршити трагање за есенцијом поетског израза. Универзум је препун звукова који траже израз у слутњи уметничког перформанса. Језик човеков подложан је модификацијама. Упити звук и пронаћи му ознаку. Стопити реч, тон и линију и боју у једно. Поједностављење води већем неразумевању. Шта су моји преци знали шта значе две тачке и отворена заграда? Шта ћу ја знати...Шта ја САДА знам?

Wednesday, April 14

Пијанство

Владислав Петковић Дис: Пијанство

Слика града је дата као слика пакла у коме је појединцу тешко да се сналази, чиме се потврђује и данашњем човеку савремена теза да што је град већи, веће је и отуђење међу људима. Оксиморонска слика „у граји, без друга“ сликовито демонстрира отуђење, стање у коме човек остаје сам у гомили људи. Алкохол у овој песми постаје средство на путу заборава света у којем се збраше јади и пороци, којим песник није задовољан. При томе, песник наглашава однос између порока и света, у коме алкохол није порок већ је свет порочан, а да би се опстало у њему, потребно је уклопити се. И тако, песник се пороком (алкохолом) бори против порока (света). Порочан није човек, него свет у коме живи. Узвишене индивидуалности у стању су да увиде мане света, али и себе као припаднике тог света, и због тога осећају срам. Свет у коме живи песник је луд и само човек помућене свести може да га живи. У том свету трезвени су порочни, а пијани су једини трезвени (не и трезни) и једини свесни праве слике света. Стимулација алкохолом помаже им да се уклопе у дати систем, јер трезни, видевши све мане и грозоте, то не могу. Само човек помућене свести у стању је да живи у оваквом свету порока и чаме; само пијан:

Тад не видим стид што сам и ја човек.