Thursday, September 30

Neka nova "pisana/usmena" književnost

Novo vreme, novi ljudi, nove knjige, i muzika (ili kako već ide...). Promena, promena, promena. Koliko je vode proteklo Dunavom dok se nismo pojavili ovakvi kakvi smo sada? A, onda, reminiscencija na korene i traženje smisla po receptu predaka pokazuje put ka otkrivanju univerzalne istorije sveta.
Svi nosimo deo tradicionalnih vrednosti negde u svojoj podsvesti, negde u arhetipu. Kolektivna svest nam nije nepoznanica ako joj dopustimo da se poigra sa nama. Ne volim apsolutne negacije i ne razumem ljude koji se potpuno odriču tradicionalizma u bilo kom obliku. Bez prošlosti, sadašnjost ne bi postojala. Ne volim ni fanatične tradicionaliste koji u svom ksenofobičnom gunđanju osporavaju pravo na bilo kakav napredak. Avangarda je pokretačka sila umetnosti, kulture i društva.

izvor
Sad, kad na trenutak, razmišljam o usmenoj književnosti, ne mogu da ne povučem paralelu sa današnjim načinom komuniciranja i stvaranja: dok je postojala samo narodna književnost, dok su ljudi prenosili svoja znanja i dela samo usmenim putem, postojala je živa komunikacija – okupljanje ljudi, priprema pevača, skretanje pažnje publike, nadogradnja dela. Pisana književnost je tu komunikaciju na neki način potisnula, odnosno ograničila na pisca i čitaoca koji u svom samovanju pišu ili čitaju, dok delo živi samostalni život. Interaktivnost je svedena na jednostavno davanje i primanje informacije.

Danas, postoje dve vrste pisane književnosti: štampana i (nazovimo je) digitalna. Dela nastaju na širokom prostoru Weba, i svoje postojanje motivišu kako samom recepcijom, tako i interakcijom. Pisanje za Internet, kao medij, je nešto što na neki način oživljava usmenu književnost, ne u poetičkom, već u smislu nastanka književnog dela. U tom procesu postoje i pisac i delo i čitalac – i oni su otvoreni za komunikaciju. Svako ima otvoreno polje komentara koje će uticati na nastanak konačnog rezultata. Čitalac i pisac nisu udaljeni jedan od drugog, a delo se ponaša više kao živo biće, a manje kao rezultat statičnog promišljanja i delovanja samog pisca. Za sada bih spomenula dva dela nastala online, pri čemu je jedno nastavilo svoj život i u obliku štampanog izdanja, dok je drugo i dalje u nastajanju.

Prvi je roman nastao u virtuelnom prostoru, Megalomanija čiji su autori, ali i glavni akteri, pored same Megalomanije, ZI Webman i Setva Kutena, odnosno Zoran Ilić i Stevan Teodorović. Iako ima i štampani oblik (Alma, 2009.), ovaj fragmentarni roman, nastao na Internetu, prepušten je haosu i slučajnosti, koje možemo da vidimo i kao osnovne odlike Mreže. Na taj način je nametnut karakter jedne više virtuelnosti od one koja se javlja u čitaocu kao rezultat stvaranja sveta dela u svesti. Roman je sigurno imao uspešno prvo čitanje, čitanje u trenucima nastajanja, kada je publika korespondirala sa autorima, i kada je nastajala „mrežna delta“. Autori svoj zajednički eksperiment završavaju neusaglašeni oko toga da li je njihovo delo klasično književno delo, ili internet performans, jer je i sama recepcija različita ukoliko čitamo online u trenucima stvaranja, ili sa papira. Više o samom romanu je pisala Marijana Nikolajević.

izvor

Jedan drugi roman koji može poslužiti kao osnova stvaranja neke nove književnosti je Naseljavanje Viz@ntije, autora Milivoja Anđelkovića koji kroz nastanak romana pokušava da primeni teorijske postavke Manifesta vizuelnog romana, čiji je i sam autor, a koji se svodi na ideju o dinamici teksta i statičnosti slike za ključne momente koji dopunjuju tekst i daju mu širu dimenziju i nove slojeve putem kontrasta, ironije, humora. U svakom slučaju, Naseljavanje Vizantije je delo u kome se ukrštaju autor i čitalac, vizuelno i verbalno, delo koje leluja u svom avangardnom procesu nastajanja, utičući na asocijativni niz kod samog čitaoca, ali i pisca.

Sigurna sam da na virtuelnom nebu postoje mnoga umetnička i književno-umetnička dela koja nastaju u sadejstvu stvaralaca i čitalaca. Takav proces nastajanja, koji se izgubio unazad, postaje jedan od mogućih temelja neke nove književnosti. Nekome, možda to može da zvuči nezgrapno, ali treba pustiti umetnost da se razvija onako kako joj njena priroda i suština nalažu.

Na kraju, nismo li svi, zauzevši položaje ispred monitora, zapravo samo naši preci koji gledaju u svog pevača i čekaju da otkriju novu priču ili misao, ali i da mu ispričaju svoje viđenje sveta. Negde sam pročitala kako je Lori Anderson jednom spomenula da je „tehnologija samo vatra oko koje se sakupljamo da bismo pripovedali priče“. Mislim da se u toj rečenici krije suština zbog čega su ljudi toliko vezani za monitore. Vraćaju se korenima, socijalizaciji misli i verovanja.

Wednesday, September 29

„Чар чарала чаралица“

Мирослав Б. Душанић: Омађијан


Е, сад... У претходном посту сам хтела да пишем о ономе о чему ћу у овоме. Али ме „чар – разочар“ одвукао, па му, ето, доделих посебан текст. Пажњу ми је, у ствари, привукла нека друга песма. Као што рекох: ако песма поред значењске дубине има и звуковну ширину, мора да буде примећена... Па, опет песници више теже некој наративној структури, док мелодију остављају као архаичан моменат у стварању.

Звуковна понављања, фигуре дикције, еуфонија: често чине основу упечатљиве поезије. С друге стране, данас је јаз између писане и усмене лирике толики да се може учинити како су та два света на сасвим супротним странама стварања. А није тако: то су само две подједнако важне стране медаље. Традиција и модернизам само заједно могу да учине уметност вечном и универзалном. Друга је ствар ниво очекивања сваког појединца.

Пре неки дан ми се у RSS читачу појавила једна песма Мирослава Б. Душанића, аутора блога са интернационалним антологичарским тенденцијама „Lyrik – Lyric – Поезија“. Први стих његове песмe „Омађијан“ ме је, својом звуковном структуром, и одвео до В. Марковића.

„Чар чарала чаралица“ - наспрам - „Човек чар – разочар“
Зачарати – очарати – разочарати
Чаробног ли језика!

извор
Тако ми је први стих задржао пажњу на целој песми која се развија по угледу на ритам народних бајалица: са гласовним понављањима и рефреном:
„оп тако опет тако
на зло наопако“
- који долази као одговор на тему љубави према генерацијски удаљеном бићу, натприродних моћи, као недопустиво ремећење равнотеже присутне у природи.
Тематски између љубавне и митолошке, песма нам у својој сижејности открива стање човека након тешког сна, у коме је остварен контакт између лирског субјекта и оностраног бића у обличју жене, тј. девојке са магијским моћима. Веза са оностраним је још више појачана атмосфером ноћи и месеца, који својом снагом делује на понашање људи. Тако се месец јавља као могући кривац за развој догађаја. И даље у песми је све некако – наопако. Жеђ лирски субјекат не гаси на „студеном извору“, „води леденој“, већ, омађијан лепотом чаробнице „мутним соком“, прљавом водом. Истргнут из свог микрокосмоса, песник своје лично виђење света транспонује у реални свет:
„у дубоке дубине
у високе висине
у широке ширине“
у коме долази до сазнања да су се њиме снови поиграли, оставивши га са клетвом упереном против младе чаробнице, а у заблуди да ју је срео.

Означена (тагована) са „Вјежбе“, могуће да ова песма то и јесте. У ствари, поставља се питање, да ли је могуће стварање писане поезије по моделу усмене, а да она буде уметничка и оригинална у свом постојању. Јер, поменуту песму ко први пут чита, мора да се добро замисли да ли је народна или само створена по узору на народну. Па се и ја, иако мислим да сам у праву, што се ауторства тиче, двоумим око тога да ли је ово песма М. Душанића, или је нека од народних лирских.

Monday, September 27

Вито Марковић: Човек – чар разочар

Сетите се стиха:
„и цврчи, цврчи, цврчак на чвору црне смрче“ (Владимир Назор)
И? Цврчи ли још увек у глави? Онај коме не одјекује у слуху ЦЧ, ЦЧ, ЦЧ, вероватно има слабији слух (или дух). Понекад ми се деси да останем нема пред чињеницом колико је поезија, тј. лирика, мотивисана музиком. Гласови су неизбежни тонови у настанку песме. Поезија која, поред значењске дубине има и звуковну ширину, код мене не може да остане непримећена...

Тако је песма Вита Марковића „Човек – чар разочар“, иако у садржају без употребе фигура дикције, нашла своје место у мом слуху. Угнездила се својим насловом, па ни да мрдне. А не читам је често. И сад, да неко каже да наслов није битан елемент дела.

Човек – чар разочар“
Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог


У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
Не би ни гледао

(Миодраг Павловић: Антологија српског песништва, СКЗ, Београд, 1997., стр. 338)


извор
Када се сретнем са нечим што ме асоцира на њу, па поново узмем да је прочитам, видим да неминовно иза гласног одјека наслова, постоји недоглед значења стихова.
Прва строфа је постављање егзистенцијалистичког питања има ли суштине, а са откривањем истине: да је живот сневање, непостојање реалности, да нам је пад у овај свет донео само немир, нама суштински непознат, и да нам је час рођења уједно и час смрти.

Друга строфа, као одговор на постављено питање из прве је недоглед непроученог непостојања: јер почетак је свршетак, а свршетак није почетак. Тачније, човеков пад на земљу је дошао као резултат његове егзистенције из неког другог света (слично Дисовој „Тамници“), и за разлику од религиозних космогонија, та егзистенција се завршава овде, на земљи. А човек, као прогнаник из оног света, постаје проклетник у овом свету, у свом незнању. Јер покушај ума да допре до сазнања о ономе што је пре рођења и после смрти, открива се као лутање, без циља, без правца. На крају, у часу смрти, иако је постојало одушевљење животом, оно се претвара у разочарење, јер је свака претпоставка истине далеко од ње саме, па самим тим је и свако трагање апсурдно.