Friday, October 29

Можда спава

Поглед на Дисову поезију не би био потпун без, многима омиљене песме: „Можда спава“.
Стање сна присутно у песми, очекивано је засметало Јовану Скерлићу, који је цитирајући други стих песме упутио прекор песнику што залази у сфере ван реалног света. Критичар каже:
„И када пева, то није оно што је осетио и видео, но што је сневао:
песму једну што сам сву ноћ слушао...
И према томе... не треба тражити од Петковића да ... говори логиком људи код којих постоји разлика између стварности и сна, и који у јави не бунцају оно што им се у сну причињавало“. (Ј. Скерлић)
Отворено се подсмевајући песнику, Скерлић није смео или хтео да увиди да је сан област која ће постати поетички центар интересовања потоњег песништва, развијеног у надреализму.

... У песми „Можда спава“, која се тематски ослања на „Тамницу“, обрађен је мотив мртве драге, као „лирски архетип“ (М. Павловић) у комплексу сан – јава. Песник је заборавио песму што је сву ноћ слушао у сну. Мотив мртве драге је овде ознака да је реч о љубавној песми, мада је тешко одредити њено припадништво једној врсти, јер се сва распршује у слутњу.

Његова драга је лепа у смрти, она му пружа тренутке одмора и задовољства, у једној на први поглед идиличној и конкретној слици:
... и ја видим тад
Њену главу с круном косе и у коси цвет
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет...
Убрзо се та слика распршује и остаје слутња као незнање, при чему песник не зна како би дефинисао то стање; јер њена смрт није банална као физичко распадање, што срећемо у љубавним песмама С. Пандуровића, већ је она сан, или, стање које припада непознатом простору.

Сан нам се у песми „Можда спава“ открива као претпоставка другог света у коме мртва драга спава, а сећање на сан је присећање боравка у другом свету. Према томе, сан кореспондира са оним светом из ког се пало у песми „Тамница“, он нам се открива као метафизичка слутња постојања егзистенције изван овоземаљске. У том „другом“ стању, пре рођења, или буђења, јављају се с једне стране звезде, а са друге лик мртве драге, при чему их можемо повезати истом функцијом коју врше у метафизичком смислу – мртва драга се јавља као антропоморфизиран мотив звезда из „Тамнице“.
Последња строфа нам отвара врата једног другог наговештаја, значења овог света:
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
Када песник каже да „можда живи и доћи ће после овог сна“, пружа нам могућност тумачења овоземаљске егзистенције као оне која није у домену јаве већ се намеће као стање пролазности иза које постоји прави живот. У оваквом односу сан – јава, јава постаје сан, тј. онај „други“ свет, а сан се чини као простор у коме се назире суштина човековог постојања...


* * *
(О једном од аспеката значења песме „Можда спава“, говорили су Светлана В. Јанковић и В. Јеротић у емисији „Агапе“, покушавајући да дају одговоре на питања да ли су неке песме Диса и Костића биле религиозне (друге две песме о којима се разговарало су „Santa Maria della Salute“ и „Међу јавом и мед сном“, Лазе Костића).