Thursday, January 13

Виртуелна књижевност

О неким особинама текстова насталих на Мрежи, већ сам писала. При томе, мислим на дела која својом структуром или начином настајања припадају више или мање књижевности. Било је речи о: хипертексту, интерактивности, судбини књиге, књижевности на блогу, или романима насталим у онлајн окружењу. Ипак, многа питања остају отворена.

Да ли је неко дело књижевност или није, тј. да ли је песништво, по Аристотеловој Поетици, првенствено одлучује заступљеност мимезиса (појам који се кроз историју естетике и уметности различито тумачио, али у суштини, најлакше се може дефинисати као подражавање или однос уметничког дела према стварности). Исто тако, књижевност претпоставља извесну сликовитост, уметничку фикцију, рад уобразиље. Књижевност је и естетички вид језичке творевине, код којег је поучна сврха у сенци композиције и лепог стила (А. Г. Матош). А тај естетички вид, тј. циљ књижевности може бити уобличен на разне начине, кроз различите облике медија доступних човеку у одређеном историјском раздобљу.




Данас се људи окупљају у виртуелном простору око мисли које су им заједничке, око причи и песама које деле међусобно, гледајући у мониторе као странице књиге, или прозоре кроз које упознају на луталачкој стази неки нови свет.

by B. S. Wise

И као што је већ речено, технолошка достигнућа не могу променити бит уметности која суштински представља људску делатност, при чему уметничка дела „садрже људско искуство живота и света изражено на такав начин на какав се оно иначе не може изразити; умјетност је у том смислу самосвојна и незаменљива... Она тако ствара нову стварност која на свој начин даје људском животу сасвим нову смислену димензију... Уметност као људско стваралаштво не односи се само према прошлости и садашњости него и према будућности... она придоноси настајању новог људског света који је у непрестаном мијењању“. (М.Солар)

Управо прихватање тог непрестаног „мијењање људског света“ потребно је ради прихватања неких нових образаца и форми у којима се може стварати уметност, односно књижевност. Да ли можемо рећи да данас онај ко нема своју интернет страницу заправо и не може да рачуна на стопостотну видљивост и доступност потенцијалним примаоцима садржаја?

Сећам се када сам започињала своје крстарење Мрежом, није постојао никакав систем који ћу пратити. Где ћу се на крају наћи било је питање на које нисам никада умела да дам одговор. Данас, знам за нека места у том паралелном свету, која посећујем, а на која сам упутила свој РСС читач, и као таква она могу да дају извесну слику стања у српској виртуелној књижевности.

Мој циљ свакако није никаква систематизација и валоризација онога што налазимо расуто на све стране у виртуелном простору скрајнуте реалности. Питање које постављам је: чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака? Али: неминовност коју доноси развој технолошког напретка, као и време потпуно различито од онога које је обележило стање свести човека претходних векова, указују на чињеницу да се данас мора прихватити нови начин креације и комуникације.

У сваком случају, виртуелна књижевност постоји, у повоју, без система, без граница, без стандарда. Она користи могућности Велике Мреже како за информисање, тако и за објављивање готових књижевно-уметничких дела или бар покушаја, али и за сам процес стварања...

4 comments:

  1. Znaš šta, malo mi je konfuzan ovaj tvoj tekst, a pročitala sam ga nekoliko puta. Ili sam ja danas konfuzna?

    Danas, neko ko nešto stvara i nema svoju internet stranicu, pa to može da bude i nečiji izbor. Opet, ako je ima, to i dalje ništa ne znači (a može), niti u smislu kvaliteta publikovanog, niti u smislu posećenosti, niti da kvalitet i kvantitet nužno idu ruku pod ruku. Što se brojnosti tiče, uglavnom, mnogo toga se svodi na (samo)promociju. Digitalizovana realnost je navalentna u tom smislu da "tera" stvaraoce (isto kao i obične korisnike) na permanentnu "socijalizaciju" i trošenje vremena na sticanje i održavanje novih kontakata, tj. novih gledalaca, čitalaca, čega god. Nekada se sedelo u kafani i divanilo. Danas se smara po forumima, mikrobloguje po Twitteru, "druži" na Facebooku. Jer, tamo "sedi" potencijalna klijentela tj. konzumenti. To su mamci koji se zabacuju, a o efektima mogu da pričaju oni koji se time bave. Ti ljudima bukvalno treba da staviš nešto pod nos, jer većina neće da se "smara" i da traži.

    Moram da priznam da mi nije potpuno jasno tvoje pitanje: "чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака?"

    Ili da ja tebi postavim pitanje: "Čemu pisanje o katalogizovanim tekstovima koji su totalni mainstream?"

    I još nešto, ne moraju se prihvatiti novi načini kreacije i komunikacije, jer i to je izbor pojedinca.

    Sem toga, mislim da je zaista nepotrebna bilo kakva standardizacija, trpanje u bilo koje šablone. Internet daje mogućnost svakome da pokaže nešto što stvara i mislim da je to dobro. Nisu nam potrebni samoproklamovani (ili nametnuti) autoriteti i institucije da daju svoj sud o tome, šta je kvalitetno, a šta nije. Potrebni su pojedinci koji misle svojom glavom, pa će, nadam se, umeti da odvoje žito od kukolja, kroz vreme.

    Sem toga, danas, kada praktično svako ko ima novca može da objavi knjigu (koju je napisao sam ili je unajmio ghost writera) dovoljno govori o kvalitetu klasičnog izdavaštva. Svaka šuša može da postane tzv. pisac time što objavi jednu jedinu knjigu koja nema nikakvu književnu vrednost.

    Mislim da sam već odavno odletela u offtopic, pa da prikočim.

    ReplyDelete
  2. Moguće da je tekst konfuzan... Hoće to tako :)

    Akcenat je na samoj književnosti. I ono što želim ovim postom, tiče se mesta književnosti na internetu i njenih specifičnosti koje su jasne, bez obzira na način objavljivanja.

    Tekst je dakle, o odnosu između književnosti kao umetnosti i interneta kao medija.

    Pomislila sam da će rečenica o "nekatalogizovanim tekstovima" zvučati grubo. Što se mene tiče, oni su izjednačeni sa onima iz štampe (koji su kako kažeš mainstream; iako i to ne mora biti tako: knjiž. avangarda nalazi mesto i u štampi), ali ako gledamo širu čitalačku publiku ili "stručnu javnost" ne može se staviti jednakost između ova dva načina objavljivanja. Neko može da objavi 1000 pesama na svom sajtu, a koje će ostati u tišini ili će ih pročitati slučajni prolaznici, jer nema ko da kaže da to jeste (dobra) književnost (naravno da je moguće da taj pisac i ne želi da ga neko čita; što je sasvim drugo pitanje).

    Mislim da je problem objasniti da je književnost sa svojim osobinama prisutna i u jednom i u drugom medijumu - ona je ista, bez obzira na to kako dolazimo do nje.

    ReplyDelete
  3. Ti si sa svojom poslednjom rečenicom u komentaru rekla sve.

    Dakle, ostaje pitanje kako objasniti da bez obzira na različitost forme, suština je ista. Kome je to u interesu, a kome nije, itd.

    ReplyDelete