Friday, February 24

Sneg


I sneg se brzo otopio.

Ostalo ga je još u naznakama po krovovima, na širokim površinama po kojima se nije gazilo, ili negde na nekoj severnoj strani. Vlaga u vazduhu, voda svuda oko nas, stidljivo sunce zubato nasmejano, i saznanje da sledeće nedelje počinje mart.

Sneg ima svoje razloge. Kaže da usporimo.
Zvuk je drugačiji kada se zabele ulice. Sneg apsorbuje buku.
Prekrije svu prljavštinu ulica.
Na debelom minusu glasno škripuće pod nogama, izaziva smeh.
Napadalo ga je toliko da i čovek visok dva metra može da se baci u njega, ne misleći da će ga pad zaboleti.

Pa pravljenje otisaka, ili senki, odnosno anđela. Za ovaj poslednji naziv ima toliko opravdanja.

Tišina.

A na drugoj strani sveta... Crteži u snegu.

Tuesday, February 14

Јован Стерија Поповић: Надгробије самоме себи

Ништа из ништа
Згрувано у ништа
Даје све ништа.
Шта желиш више
Од ишчезлог ништа?
Пламен кратко траје,
Вечно гаси се.
Стихотворац, ретор,
Професор, правдослов,
У књигама име
Вечно остаје ти.
Но тело нам ништа,
Ум такође ништа,
Све је, дакле, ништа
Сенка и ништа.

Saturday, February 11

The Joy of Books

Šta se dešava kada knjižara ostane u mraku, iza zaključanih vrata? 
Da li knjige spavaju ili jednostavno - zaplešu?
Ako još niste pogledali, video koji sledi svakako će izmamiti osmeh, i vratiti nadu da se život knjige ne završava na recepciji golog teksta.



Tuesday, February 7

Јован Христић: Федру


И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.

Friday, February 3

Уточиште

Отерати лудило и бес што даље. Мало је оних који умеју да се ослоне на сопствену интуицију и у потпуности јој верују. Јер сумња увек погађа дубину негативним алузијама. Несигурност је трн у оку сваког појединца, и благодет свих владара.
Како учинити дан лепшим? Како завући се у љуштуру непрегледне битности и открити освежавајућу лакоћу постојања, приближити се суштини и ослободити се намета савремености?

Побећи од речи, од значења каква им приписује садашњица, теретна свакодневица. Пронаћи искру једног новог поретка (заправо старог колико и човек) који може и треба да буде основа свакодневне перцепције.

Заборавити информацију. Утонути у другу димензију речи. Читати поезију. Ући у суштину стихова наспрам тишине - тишине која не охрабрује, која не смирује, која долази од занемелости пред оним што се дешава. Тишине која гуши јер настаје као резултат горчине.

Читајући стихове, они у нама говоре: одјек њиховог значења делује лековито. Открива се пут који одувек постоји у паралелном микрокосмосу, само је сакривен површним тумачењима. Човеку је потребан неки нови приступ: употреба речи на један други начин. Не скениран, него прочитан текст.

Песма није захтевна, за њу није потребно много времена, али је неопходна посвећеност у тих пар тренутака. Она је својом формом прилагођена брзини и несталности свакодневице. Ако је добра, кроз њу откривамо истине које се крију у подсвести, и то нам далекосежно може испунити живот и очекивања. Поезију, заборављену у површности, можемо посматрати као уточиште од онога што прогања и скраћује време.

Постоје песме којима се враћамо. Из године у годину, сваки пут када се надвије немушто ништавило, стихови у свом ритму испливавају и чине да се онај део личности који гази путем бесмисла - пробуди.

Ознаком Уточиште биће обележена поезија којој се враћам и желим да је имам на једном месту.

Илистрација: flickr.com/photos/visualdensity