Friday, November 8

Džordž Gordon Bajron: Redovi ispisani na jednom peharu načinjenom od lobanje



Ne boj se - i znaj da je moj duh još uvek sa mnom;
Jedina lobanja ja sam iz koje - mada se pije, -
Na suprot glavama živim u ovom svetu tamnom,
Ma šta isteklo, ništa nikada glupo nije.

I ja sma živeo ko ti; i voleo i pio,
I umro; nek se zemlja odriče kostiju mojih;
Ti toči; mene nećeš okužiti, ma htio;
Usne su crva uvek odvratnije od tvojih!

Jer bolje je u sebi nositi sokove skupe
No blatnom gojiti crvu naraštaj glibav i sluzav;
Bolje je nuditi redom uzevši oblike kupe
To piće bogova, nego hranu za porod puzav.

Tu, gde se nekad, možda, moj duh pun snage sjao,
Kroz druge opet moja nek blesne sadržina;
Kada je već iz glava naš mozak iščezao,
Kakvu bi mogli naći zamenu bolju od vina?

Dok možeš, pij, jer ko zna? - možda će buduće pleme
Kad ti, i tvoji ko ja budete mrtvo ime,
I tebe spasti jednom iz krila zemlje neme,
I s mrtvima stihove plešće, i pirovaće s njime.

Što ne? Kad naše glave u kratkom danu života
Toliko malo mogu koristi da nam pruže,
Pošto ih poprave crvi, i blatna spremi toplota,
Za njih je sreća ako bar tako nečemu služe.

(prep. M. Pavić)
Foto: freedigitalphotos.net